Panoramski pogled od 360 stepeni na Vatikan i Rim zvuči kao avantura koja se ne propušta! Možda ipak nije loše prvo proveriti kako se do tog pogleda stiže.
Bazilika Svetog Petra je upravo ono što očekujete od nje — samo mnogo veća. Mermer, skulpture, zlatni mozaici, Švajcarska garda, hor čiju smo službu zatekli dok smo bili unutra. Sve je ogromno. Obišli smo baziliku nekoliko puta i svaki put videli nešto što prethodni put nismo primetili.
Ali mi smo tražili nešto sasvim drugo – prolaz do lifta za krov.
Kada smo ga pronašli, Bojan, Una i ja smo kupili karte. Filip je odlučio da malo odmori. Na kraju se ispostavilo da je doneo mudru odluku. Sa svojih 195 centimetara verovatno bi mnogo teže prolazio kroz ono što nas je čekalo.
Ali polako. Još smo kod lifta.
Lift nas je brzo podigao do terase kupole. Izašli smo u širok hodnik i stigli do unutrašnjeg prstena.
A onda — pogled.
Stajali smo visoko iznad bazilike, gledali mozaike iz potpuno druge perspektive, a sve vreme se čuo hor. Bilo je, usudila bih se da napišem, božanstveno.
Ali Una i ja nismo došle samo zbog pogleda. Tražile smo prolaz ka krovu, a Bojana smo čak požurivale. Jer, naravno, kada već postoji prolaz do vrha kupole, moraš da vidiš šta je tamo.
I onda smo ga pronašle.
Hodnik se odjednom sužava.
Što je, kada malo razmislite, potpuno logično. Ako se penjete unutar kupole, verovatno ne možete očekivati široke stepenice i prostrane hodnike. Ali dok to gledate odozdo, logika nije naročito utešna. A onda smo ugledale stepenice.
Bilo je kasno da se pravimo da ih nismo videle.
Krenule smo.
Spirala.
Usko.
Koso.
Krivo.
Stepenice su bile toliko neobične da sam nekoliko puta imala osećaj da se ne penjem uz stepenice nego da neko pokušava da me uvuče u unutrašnjost neke ogromne školjke. Postoje mali prozori kroz koje struji svež vazduh. Samo što, kada krenete da gledate koliko još ima do vrha, vazduha odjednom ima nekako manje.
U početku sam brojala stepenike. Posle sam odustala od matematike. Svejedno je da li je ostalo još sto ili deset.
U nekom trenutku stepenice su prestale da liče na stepenice i počele da liče na nečiju lošu ideju.
I nismo bile same.
Ispred nas je išla grupa ljudi. Po izrazima lica bilo je jasno da svi imamo vrlo sličan doživljaj. Samo su se reakcije odvijale na različitim jezicima. Nije bilo mnogo zvukova oduševljenja. Bilo je adrenalina. Mnogo.
Jedan mladić ispred Une bio je veoma visok. Toliko visok da mu ovo penjanje bude ozbiljan izazov. Morao je da se saginje, uvija i prilagođava svakom zavoju. Često je zastajao, a to je na ovom mestu nezgodno. Jer kada se penjete stepenicama na kojima ima mesta za jednu osobu, pauza jednog čoveka postaje događaj za sve iza njega.
Una je, međutim, nastavila.
„Ne mogu više”, govorila je.
I penjala se.
„Ne mogu više.”
I još jedan zavoj.
„Stvarno ne mogu.”
Još jedan. Stigla je do vrha, mi smo u tom trenutku već bili preponosni na nju.
Tik pred izlazom ugledala sam ono što sam očekivala da bude gelender.
Nije bio.
Bilo je uže… kanapče…
Učinilo mi se kao da smo prešli granicu između turističke atrakcije i avanture.
Još nekoliko koraka. I onda — vazduh. Pravi, svež vazduh.
Izašli smo na krov. Bili smo na vrhu Vatikana.
Bojan je odmah počeo da fotografiše. Una i ja smo samo posmatrale Rim.
Napravili smo krug od 360 stepeni. Pogled je bio neverovatan.
A onda smo počele da razmišljamo o nečemu mnogo prizemnijem. Moramo nazad. Jer sada znamo šta nas čeka – Silazak. Ponovo ona spirala.
Samo što sada ne idemo prema nečemu što još ne znamo, nego prema stepenicama koje smo upravo savladali.
Kada smo konačno sišli, u unutrašnjem dvorištu bazilike čekalo nas je jato galebova.
Potpuno neometani ljudima, grajom i turistima. Šetali su unaokolo kao da je ceo prostor njihov. Gledala sam ih i pomislila da nam se verovatno smeju.
Mi smo za pogled od 360 stepeni morali da savladamo spiralu od 320 stepenika. Galebovima je trebalo nekoliko sekundi sa potpuno druge strane.
I, iskreno, delovali su kao da to vrlo dobro znaju.
Svaki put ima svoje staze i prepreke, ali ono što ga čini posebnim jesu ljudi s kojima ga deliš. Naš put kroz Rumuniju bio je upravo takav – niz koraka kroz smeh, legende i poneki tobogan.
Na ovaj put krenulo je posebno društvo – dve mame i dve devojčice. Sredinom avgusta smo obišle deo Transilvanije i za ta četiri dana doživele pravu malu avanturu: od srednjovekovnog zamka Korvin u Hunedoari, preko čudesnog rudnika soli Salina Turda, pa do šarmantnog Sibiu-a i završnog opuštanja u aqua parku Arsenal. Kratak, ali sladak put – baš onakav kakav stvara uspomene koje se prepričavaju godinama.
Mural_Hundedora_Rumunija
Kako drugačije da započne jedna avantura u Transilvaniji nego – u srednjovekovnom zamku?
Ideja se rodila sasvim spontano jednog prolećnog dana tokom šetnje po Nacionalnom parku Nera u Rumuniji. Tada su se pričale legende o grofu Drakuli, bajke o zamkovima i čudima Transilvanije. U šali sam predložila da jednom obiđemo neki od tih „Drakulinovih“ zamkova. Pola u šali, pola u zbilji – rečeno, učinjeno! Nekoliko meseci kasnije, naš mali karavan se kotrljao autoputem od Temišvara ka Hunedoari, uzbuđen i spreman za otkrivanje tog dela Rumunije.
Naše prvo prenoćište bio je mali apartman u mirnoj ulici Hunedoare – taman dovoljno udoban da se opustimo, a dovoljno blizu zamku da koraci do njega deluju kao deo uvoda u priču. Hunedoara nas je dočekala tihim šarmom, a onda – spektakl: zamak Korvin. Visoke kule, most nad rekom, legende o Drakuli… sve je izgledalo kao da smo zakoračile u srednjovekovnu priču. Legenda kaže da je Janoš Hunjadi (nama poznat kao Janko Sibinjanin) baš ovde držao u zatočeništvu Vlad Cepeša, zloglasnog grofa Drakulu. Istina ili ne, sama pomisao na tu priču daje zamku dodatnu dozu mistike i uzbuđenja.
zamak_Korovin
Dok prelazite drveni most nad rekom Zlasti, imate osećaj da ulazite u vreme koje nije vaše, ali vas u trenu prihvati. Već na samom ulazu nailazite na tamnice u kojima su izložene sprave za mučenje – jezivi podsetnik na mračnu stranu srednjeg veka. Hodnici, stepeništa, sala… i bunar o kojem legenda kaže: „Vi imate vodu, ali dušu ne.“ Nismo sigurne šta znači, ali priznajem – odjekuje u mislima još dugo nakon izlaska iz zamka.
portret_Janos_Hunjadi_zamak_KorovinSala_zamak_KorovinZamak_Korovin_odraz U ogledalu
I ovde završavam priču o zamku Korvin. Mogla bih da napišem još hiljadu reči, a opet ne bih uspela da dočaram osećaj tog mesta.
Dan smo završile šetajući tihim, šarmantnim uličicama Hunedoare, poneki stari prozor sa cvećem, miris kafe koji se širio iz lokalnih kafića, i onaj osećaj da grad živi mirnijim ritmom od velikih turističkih centara. Zastale smo u gradskom parku – dok su se devojčice klackale i ljuljale, mi smo, uz tihi razgovor i osmeh, sabirale utiske, trenutak da se dan zaokruži – lagano, opušteno i baš onako kako smo želele.
Hunedora_setaliste
✨ Korisni koraci 👣
Ako dolazite autom – parking kod apartmana u Hunedoari je zlata vredan (jer ko voli da luta po gradu sa koferima i decom?).
Do zamka se može pešaka iz bilo kog dela grada (nama je trebalo 15ak minuta).
U zamku je dosta strmih stepenica i kaldrme – pa odaberite obuću koja vas neće izdati na prvom koraku.
Drugi dan – putovanje u srce zemlje i u grad koji ima oči
Prvi dan bio je naš korak u prošlost, a drugi nas je poveo duboko u srce zemlje – bukvalno i metaforički. Nakon mirnog jutra – uz miris svežeg peciva i voća kupljenog u obližnjoj pekari i na pijaci, krenule smo ka mestu koje kao da pripada nekoj paralelnoj stvarnosti – rudniku soli Salina Turda.
Salina TurdaSalina Turda
Salina Turda je jedno od onih mesta gde istorija i priroda udruženim snagama ostavljaju bez daha. Njeni početci datiraju još iz antičkog doba, a prvi pisani trag o rudniku potiče iz davne 1271. godine.
Zamislite: spuštate se niz stepenice, a zidovi oko vas svetlucaju od belih kristala. Krećete se ka centralnom prostoru rudnika koji se nalai na 100 metara ispod zemlje. Do njega možete stići panoramskim liftom, ali mi smo se odlučile za stepenice. Hodajući gornjim podestom imate priliku da iz visine sagledate veličanstvenu salu, a osećaj je kao da se spuštate u bajkovitu pećinu. Na plafonu vise lampe poput lebdećih sveća i u jednom trenutku imate utisak da ste zakoračili u neki čarobni, nestvarni svet. Ispred vas se otvara sala toliko ogromna da u njoj staje i panoramski točak. Da, točak – pod zemljom! To izgleda gotovo nadrealno u tom ambijentu, amfiteatar za koncerte i predstave, sportski tereni za mini golf i stoni tenis, bilijarski stolovi, dečje igralište. A tri sprata niže, na 120 metara dubine, čeka podzemno jezero (Mina Terezia) po kojem možete zaploviti čamcem.
Za odlazak na površinu odlučile smo se da se krenemo uz pomoć lifta, lagano uspinjanje kroz ogroman prostor rudnika daje potpuno drugačiju perspektivu i osećaj da napuštate jedan mali podzemni svet iz bajke.
✨ Korisni koraci 👣
U rudniku je konstantno 12°C, ako dolazite u letnjem periodu, nije loše poneti nešto toplije da obučete.
Stepenice su lep izbor (osećaj da se spuštate u bajku je neponovljiv), ali su klizave i treba biti dodatno oprezan, posebno kada idete sa decom.
Put nas dalje vodi kroz grad Turda prema gradu Sibiu (Sibinj) – gradu gde i kuće imaju oči.
Sibiu_kuca sa ocima_1
Sibiu je jedan od najznačajnijih kulturnih centara Rumunije, grad koji su u srednjem veku osnovali Sasi. Tek nakon Prvog svetskog rata Sibiu je pripojen Rumuniji. Upravo ta mešavina kultura dala je gradu poseban pečat i kosmopolitski duh koji se i danas oseća na svakom koraku. Stari grad je podeljen na dva dela – Gornji grad, nekada trgovački centar, i Donji grad, gde se odvijala proizvodnja i svakodnevni život. Poseban simbol Sibiu-a svakako su kuće „s očima“. Prozori na potkrovljima oblikovani su tako da zaista liče na oči koje vas prate gde god da krenete. Tokom dana to izgleda simpatično i pomalo bajkovito, a noću, kada svetla padnu pod određenim uglom, stiče se osećaj da grad zaista bdi nad vama. Prema legendi, Sasi su ovakve prozore pravili s namerom – da ljudi uvek imaju utisak da ih neko posmatrai. Iako su, u stvarnosti, prozori služili za ventilaciju potkrovlja, legenda je opstala i do danas, dajući Sibiu njegovu mističnu notu.
Sibiu_kuca sa ocimaSibiu_dvoriste Crkve
U našem malom stanu u prizemlju stambene zgrade u Sibiu, sa dvorištem i brezom koja je kuckala po prozoru, osećale smo se kao kod kuće. Devojčice su odmah osvojile igrališta u blizini, a mi onu tišinu pred spavanje koja prija više nego najluksuzniji hotel.
✨ Korisni koraci 👣
Obavezno prošetajte i Donjim gradom – možda nije Instagram-friendly kao trgovi u Gornjem gradu, ali ima dušu i onu patinu života. A kada se umorite, sedite na klupu i pustite da grad „s očima“ gleda i pamti vaše 👣.
Sibiu_zardinjere
Poslednji dan – talasi smeha i papanaši
Za kraj, odlučile smo da tempo bude sporiji. Aqua Park Arsenal bio je pun pogodak. Devojčice su jurile na tobogane, a mi smo se prepustile vodi, suncu i smehu. Na meniju – papanaši sa nutelom, rumunski desert koji je nestao brže nego što smo stigle da ga uslikamo.
Bio je to naš mali oproštaj od Transilvanije, predah pre povratka kući, trenutak da saberemo utiske.
✨ Korisni koraci 👣
U aqua parku ponesite kremu za sunčanje ako idete u letnjem periodu.
Papanaši sa nutelom nestaju za manje od minuta – razmislite da poručite duplu turu (verujte, vredi!). To je najposećeniji štand sa hranom, čeka se min 30min.
Ako ste s decom – bazeni i tobogani su dovoljni da ih iscrpe za ceo dan. Ako ste sami – wellness deo je raj na zemlji.
Sibiu_goodby for now
Četiri dana, četiri dame i bezbroj uspomena. Transilvanija nas je osvojila istorijom, legendama i svojom toplinom. Naš put krozTransilvaniju nije bio samo put između gradova i znamenitosti – to je bio niz malih 👣 .
Cilj nije samo doći do vrha planine, ili u našem slučaju popeti se u najvišu kulu zamka, već osećaj da ste bliži sebi i onima sa kojima hodate.
Zato, ako vas put nekad odvede u ovaj deo Rumunije, ne čekajte savršen plan. Nekad je dovoljno samo reći: „Idemo!“ I tada se dešavaju najlepše priče. 👣👣
Koraci ka vrhu 