Bio je kraj maja, jorgovani u punom cvatu. Na planini miris jorgovana lako potisne sve ostalo — osim kada hodaš u grupi, u ritmu koji nije samo tvoj. Tada se pogled vraća unazad, ne zbog vrha, nego zbog ljudi: zbog koraka koji kasne, disanja koje se menja, tišine između dve pauze.
Tako smo krenuli na Rtanj, jednu od planina kojoj se uvek rado vraćam. Iako sam na njoj bila više puta, nijedan uspon nije isti. Menjaju se godišnja doba, ljudi sa kojima pešačiš i način na koji tog dana nosiš sopstveno telo. Ponekad se, sasvim neprimetno, promeni i nešto u tebi.
Do podnožja Rtnja smo stigli minibusom, a odatle nastavili peške. U grupi je bila i moja drugarica Desa, uzbuđena i sa onom malom dozom neizvesnosti koju pamtimo sa prvih ozbiljnijih uspona. Krenuli smo polako. Svako svojim korakom. Planina ne podržava kada kreneš tuđim tempom. Brzo razotkrije iluziju da tempo može biti zajednički. Na kraju svako ostane sa svojim disanjem.
Posle šumskog dela uspon je postao ozbiljniji, tvrđi u telu, tiši u razgovorima. Grupa se sasvim prirodno podelila na dve. Jedni su krenuli napred, dok su drugi nastavili sporije, uz češće pauze i mnogo međusobne podrške.
Ne sećam se da sam tog dana mnogo gledala prema vrhu. Pogled mi je češće bio iza nego ispred. Bilo mi je prirodno da znam gde su ljudi sa kojima pešačim.
Desa je pratila svoj ritam: kratke pauze, spor i siguran korak, dah koji se polako usklađivao sa nagibom.
„Brojim do deset”, govorila je.
Ponekad gutljaj vode. Ponekad elektrolit. Češće samo kratka rečenica da ne mora da žuri.
Krajem maja na Rtnju, teško je gledati samo prema vrhu. Planina je prepuna boja. Jorgovani cvetaju uz stazu, a između kamenja izviruje sitno planinsko cveće. Gotovo je nemoguće proći pored njih, a ne zastati. Bar je meni tako bilo. Pomirišem jorgovan, napravim jednu fotografiju, pa krenem dalje.
Malo zbog fotografije, a malo zato što su jorgovani sasvim pristojan izgovor za kratku pauzu.
Od poslednjeg zaklona do vrha ostao je još završni uspon. Desa i ja smo se dogovorile da taj deo svaka pređe svojim tempom. Krenula sam napred, ali sam se povremeno okretala. Ne zato što sam mislila da neće moći. Naprotiv, videlo se da može. Samo mi je bilo prirodno da proverim prostor iza sebe i ljude u njemu.
Na kraju uspona Desa je zastala. „Ti si baš sjajna.”
Nasmejala sam se. „Misliš da sam sjajno društvo za kafu?”
Desa je nastavila da govori o tome kako se osećala dok smo pešačile. Značilo joj je što sam se okretala, što je nisam požurivala, što sam poštovala njen ritam.
Kasnije sam razmišljala o tome kako uopšte nastane poverenje među ljudima koji krenu zajedno na planinu. Sigurno ne na vrhu.
Nastaje mnogo ranije, u sitnicama koje jedva primetimo: kada neko zastane, kada se okrene, kada pita treba li voda, kada ne požuruje. Možda zato ljudi ne pamte ko je prvi stigao na vrh. Mnogo češće pamte kako su se osećali dok su pešačili pored nekoga.
Te reči su mi ostale kao ogledalo. Koliko puta drugi u nama vide ono što mi još nismo stigli da primetimo?
Kada jednog dana budemo pričale o nekoj planinarskoj akciji na kojoj smo pešačile zajedno, volela bih da ne bude važno koliko sam brzo hodala, kakvu sam opremu imala ili koliko sam vrhova popela.
Volela bih da se seća kako se osećala dok smo pešačile zajedno.
Koraci ka vrhu 