PETI DAN

Koliko nam vremena treba da, kada odemo na odmor, prestanemo da živimo kao da ćemo svakog trenutka morati da se vratimo?

Porodično letovanje odvelo nas je na petnaest dana u borove šume i Jadransko more. Imala sam dovoljno vremena za odmor. Za porodično uživanje i avanturu.

Samo što ja prvih pet dana nisam bila na moru. Bila sam još uvek u Banovcima. More je bilo oko mene, miris borova, talasi…

Ali ja nisam bila tamo. Bila sam još uvek kod kuće.

Telo koje još ne ume da odmori. Mozak koji stalno podseća da nešto treba da se uradi. Navika da se unapred misli na sledeću obavezu. Potreba da se nešto raspakuje, kupi, organizuje, završi. I ona čudna sposobnost da sediš na plaži i istovremeno budeš negde potpuno drugde.

Prvog dana nisam se odmarala. Prvog dana sam samo promenila lokaciju.

Tog jutra sam kod kuće ustala rano, spremila  doručak i polako popila kafu. Dan je prošao u putu, upoznavanju sa okolinom i odlasku na plažu. Uveče sam ostala da raspakujem stvari. Kao da odmor nije mogao zaista da počne dok svaka stvar ne pronađe svoje mesto.

Drugog jutra ustala sam pre svih. Na odmoru imam mali ritual: ustanem pre ostalih, uzmem malo vremena samo za sebe. Ali tog jutra nisam umela da budem samo na plaži. Imala sam osećaj da je nešto ostalo nezavršeno. Čak i kada bih sela, deo mene je već tražio šta bi sledeće moglo da se uradi.

Trećeg jutra — sama na plaži. Vreme samo za mene. Prostirka, meditacija, pisanje, kupanje.

Posle sam otišla po sveži hleb i pecivo. Kada sam se vratila, ostali su još spavali. Istuširala sam se, skuvala kafu i sela na terasu. Borovina, zvuk mora i ptica.

Tada sam pomislila da sam se možda zaista opustila. Samo što telo još nije sasvim poverovalo. Uveče mi je mozak i dalje radio kao da je neko ostavio uključeno svetlo. 

Četvrtog jutra znala sam da nisam morala da ustanem da bih nešto uradila.

Nisam morala da iskoristim jutro. Nisam morala da budem dobro organizovana na odmoru. Ništa ne mora da se završi.

Ne moram čak ni da se odmaram „kako treba”. Ali telo je još uvek spavalo isprekidano. 

Petog jutra probudila sam se odmorna.

Probudila sam se i prvi put nisam imala osećaj da negde kasnim.

Meditacija, pisanje, kupanje.

Posle sam otišla po doručak.

Tek petog dana telo je poverovalo da više ništa ne mora.

Odavno smo se vratili sa mora, odavno su oprani peškiri i kupaći kostimi, ali ja i dalje razmišljam koliko nam zapravo treba da stignemo na mesta na koja smo već stigli.

Koliko puta sedimo na plaži, a još smo glavom u kancelariji. Možda odmor ne počinje dolaskom. Možda počinje onda kada prestanemo da se ponašamo kao da ćemo svakog trenutka morati da se vratimo.

More je sve vreme bilo tamo.

Samo sam ja tek petog dana zaista stigla.

320 stepenika do vrha kupole

Panoramski pogled od 360 stepeni na Vatikan i Rim zvuči kao avantura koja se ne propušta! Možda ipak nije loše prvo proveriti kako se do tog pogleda stiže.

Bazilika Svetog Petra je upravo ono što očekujete od nje — samo mnogo veća. Mermer, skulpture, zlatni mozaici, Švajcarska garda, hor čiju smo službu zatekli dok smo bili unutra. Sve je ogromno. Obišli smo baziliku nekoliko puta i svaki put videli nešto što prethodni put nismo primetili.

Ali mi smo tražili nešto sasvim drugo – prolaz do lifta za krov.

Kada smo ga pronašli, Bojan, Una i ja smo kupili karte. Filip je odlučio da malo odmori. Na kraju se ispostavilo da je doneo mudru odluku. Sa svojih 195 centimetara verovatno bi mnogo teže prolazio kroz ono što nas je čekalo.

Ali polako. Još smo kod lifta.

Lift nas je brzo podigao do terase kupole. Izašli smo u širok hodnik i stigli do unutrašnjeg prstena.

A onda — pogled.

Stajali smo visoko iznad bazilike, gledali mozaike iz potpuno druge perspektive, a sve vreme se čuo hor. Bilo je, usudila bih se da napišem, božanstveno.

Ali Una i ja nismo došle samo zbog pogleda. Tražile smo prolaz ka krovu, a Bojana smo čak požurivale. Jer, naravno, kada već postoji prolaz do vrha kupole, moraš da vidiš šta je tamo.

I onda smo ga pronašle.

Hodnik se odjednom sužava.

Što je, kada malo razmislite, potpuno logično. Ako se penjete unutar kupole, verovatno ne možete očekivati široke stepenice i prostrane hodnike. Ali dok to gledate odozdo, logika nije naročito utešna. A onda smo ugledale stepenice.

Bilo je kasno da se pravimo da ih nismo videle.

Krenule smo.

Spirala.

Usko.

Koso.

Krivo.

Stepenice su bile toliko neobične da sam nekoliko puta imala osećaj da se ne penjem uz stepenice nego da neko pokušava da me uvuče u unutrašnjost neke ogromne školjke. Postoje mali prozori kroz koje struji svež vazduh. Samo što, kada krenete da gledate koliko još ima do vrha, vazduha odjednom ima nekako manje.

U početku sam brojala stepenike. Posle sam odustala od matematike. Svejedno je da li je ostalo još sto ili deset.

U nekom trenutku stepenice su prestale da liče na stepenice i počele da liče na nečiju lošu ideju.

I nismo bile same.

Ispred nas je išla grupa ljudi. Po izrazima lica bilo je jasno da svi imamo vrlo sličan doživljaj. Samo su se reakcije odvijale na različitim jezicima. Nije bilo mnogo zvukova oduševljenja. Bilo je adrenalina. Mnogo.

Jedan mladić ispred Une bio je veoma visok. Toliko visok da mu ovo penjanje bude ozbiljan izazov. Morao je da se saginje, uvija i prilagođava svakom zavoju. Često je zastajao, a to je na ovom mestu nezgodno. Jer kada se penjete stepenicama na kojima ima mesta za jednu osobu, pauza jednog čoveka postaje događaj za sve iza njega.

Una je, međutim, nastavila.

„Ne mogu više”, govorila je.

I penjala se.

„Ne mogu više.”

I još jedan zavoj.

„Stvarno ne mogu.”

Još jedan. Stigla je do vrha, mi smo u tom trenutku već bili preponosni na nju. 

Tik pred izlazom ugledala sam ono što sam očekivala da bude gelender.

Nije bio.

Bilo je uže… kanapče…

Učinilo mi se kao  da smo prešli granicu između turističke atrakcije i avanture.

Još nekoliko koraka. I onda — vazduh. Pravi, svež vazduh.

Izašli smo na krov. Bili smo na vrhu Vatikana.

Bojan je odmah počeo da fotografiše. Una i ja smo samo posmatrale Rim.

Napravili smo krug od 360 stepeni. Pogled je bio neverovatan.

A onda smo počele da razmišljamo o nečemu mnogo prizemnijem. Moramo nazad. Jer sada znamo šta nas čeka – Silazak. Ponovo ona spirala.

Samo što sada ne idemo prema nečemu što još ne znamo, nego prema stepenicama koje smo upravo savladali.

Kada smo konačno sišli, u unutrašnjem dvorištu bazilike čekalo nas je jato galebova.

Potpuno neometani ljudima, grajom i turistima. Šetali su unaokolo kao da je ceo prostor njihov. Gledala sam ih i pomislila da nam se verovatno smeju.

Mi smo za pogled od 360 stepeni morali da savladamo spiralu od 320 stepenika. Galebovima je trebalo nekoliko sekundi sa potpuno druge strane.

I, iskreno, delovali su kao da to vrlo dobro znaju.