Sve je već počelo

  • Najvažniji koraci često izgledaju sasvim obično dok ih pravimo.

Dugo sam mislila da je sve počelo na Pagu, tamo gde sam prvi put sišla sa sajle i bez griže savesti rekla: “Ne želim dalje.” Onda sam mislila da je počelo u Pompeji, ili na Rtnju, ali nije. Sve je počelo mnogo ranije, jedne hladne januarske subote iznad Sarajeva.

Nekoliko dana pre polaska na zimsku obuku, mama je završila u bolnici. Razmišljala sam da odustanem od puta. U dogovoru sa tatom napravili smo plan. Ko će biti uz nju, ko će kada doći, šta ako zatreba još nešto.

Tek kada smo sve složili, mogla sam da spakujem ranac. U njega su stali cepin, dereze, pojas, zimske čizme i rezervne rukavice… Ali su, bez pitanja, ušli i briga, nekoliko neprospavanih noći i umor koji se ne vidi spolja. Takav prtljag nema svoju težinu u kilogramima, ali ga osećaš pri svakom koraku.

Veći deo puta gledala sam kroz prozor kombija, telefon sam prvi put, posle nekoliko dana, ostavila u džepu duže od deset minuta. Nisam prestala da brinem, samo sam sebi, na nekoliko sati, dozvolila da budem na putu.

Sarajevo nas je dočekalo hladnije nego što sam očekivala. Miris zime, planina iznad grada i učionica puna ljudi koji su, baš kao i ja, došli da nauče nešto novo. Tamo nas je čekao Selver, jedan od onih ljudi koji ne mora da priča o svom iskustvu da biste znali koliko ga ima. Godine u Gorskoj službi spasavanja, alpinizmu, ledenom penjanju i planinama čule su se mnogo više u načinu na koji je govorio nego u onome što je govorio. Na terenu nije mnogo objašnjavao, puštao nas je da pokušamo, da pogrešimo, pa tek onda pokazivao kako može bolje. Ljudi koji zaista imaju veliko iskustvo retko osećaju potrebu da ga dokazuju.

Sutradan smo izašli na Točilo. Snega je bilo taman toliko da ništa ne bude jednostavno: led, blato, vetar i hladnoća. Baš onoliko koliko je potrebno da planina postane najbolji učitelj.

Prve vežbe posmatrala sam sa onim poznatim osećajem da će sigurno neko drugi raditi zahtevnije stvari. Onda je Selver rekao: „Tanja, ti postavljaš.”

Moja prva reakcija nije bila hrabrost, bila je: „Ja?”

Ne zato što nisam želela, nego zato što nisam očekivala da neko drugi u meni vidi više nego što sam tog jutra videla sama.

I krenula sam, karabiner – čvor – provera – udah – još jedna provera. Na planini nema mnogo prostora za lutanje mislima, ili si prisutan, ili nisi. Grešila sam, naravno da jesam. U jednom trenutku uspela sam potpuno da zamrsim uže. Na obuci je to odlična lekcija, u stvarnoj akciji to je greška koju ne želiš da napraviš. Srećom, tada smo bili tu – upravo da grešimo, učimo i ponovimo. Srećom, i uže i ego mogu da se raspetljaju, i to najčešće zajedno.

Završili smo obuku uz laganu kišu, tada je krenula i moja migrenska glavobolja (stigla je tačno kada više nije bilo potrebe da budem koncentrisana.)

Najvažniji trenutak tog vikenda za mene nije bio ni cepin, ni gelender, ni čvor. Bilo je to nešto što se dogodilo van staze. Jedna planinarka me je pitala da uradim nešto za nju, što bi značilo da menjam svoj plan i angažujem još jednu osobu. Pre samo nekoliko meseci uradila bih ono što sam oduvek radila – rekla  bih “da”, iako mi to nije odgovaralo. Malo bih ispomerala svoje planove, dogovorila dodatno preko svojih potreba, ali bih to uradila.

Tada sam po prvi put samo mirno rekla: „Ne, ne odgovara mi, nije izvodljivo.“

Nije to bilo veliko, dramatično “ne”, nije ga niko ni zapamtio, ali ja jesam. Posle mi je bilo neprijatno. Preispitivala sam sebe, da li sam ipak mogla, pa sam objašnjavala sama sebi zašto je u redu što nisam pristala.

Danas znam da tada nisam odbila osobu, odbila sam jedan stari obrazac u sebi. To je bilo teže ali neophodno.

Kada danas pogledam unazad, lako je poverovati da je sve počelo na Pagu, ili u vozu za Napulj, ili na Rtnju, ali nije.

Priče retko počinju tamo gde mi mislimo. Počinju mnogo ranije, na mestu koje tada izgleda sasvim obično. Jedan vikend, jedna planina, jedno mirno izgovoreno “ne”. Jedan čovek koji ti poveri zadatak za koji misliš da još nisi spremna.

Tek kasnije shvatiš da tada nisi naučila samo kako se koristi cepin ili postavlja gelender. Počela si drugačije da hodaš kroz sopstveni život.

Verovatno svako od nas ima svoje Točilo. Mesto koje u tom trenutku izgleda kao još jedan običan dan. Tek mnogo kasnije shvatimo da smo upravo tamo napravili prvi korak.

Ne nužno veliki korak, ne nužno vidljiv – samo svoj.

Poverenje nastaje mnogo pre vrha

Bio je kraj maja, jorgovani u punom cvatu. Na planini miris jorgovana lako potisne sve ostalo — osim kada hodaš u grupi, u ritmu koji nije samo tvoj. Tada se pogled vraća unazad, ne zbog vrha, nego zbog ljudi: zbog koraka koji kasne, disanja koje se menja, tišine između dve pauze.

Tako smo krenuli na Rtanj, jednu od planina kojoj se uvek rado vraćam. Iako sam na njoj bila više puta, nijedan uspon nije isti. Menjaju se godišnja doba, ljudi sa kojima pešačiš i način na koji tog dana nosiš sopstveno telo. Ponekad se, sasvim neprimetno, promeni i nešto u tebi.

Do podnožja Rtnja smo stigli minibusom, a odatle nastavili peške. U grupi je bila i moja drugarica Desa, uzbuđena i sa onom malom dozom neizvesnosti koju pamtimo sa prvih ozbiljnijih uspona. Krenuli smo polako. Svako svojim korakom. Planina ne podržava kada kreneš tuđim tempom. Brzo razotkrije iluziju da tempo može biti zajednički. Na kraju svako ostane sa svojim disanjem.

Posle šumskog dela uspon je postao ozbiljniji, tvrđi u telu, tiši u razgovorima. Grupa se sasvim prirodno podelila na dve. Jedni su krenuli napred, dok su drugi nastavili sporije, uz češće pauze i mnogo međusobne podrške.

Ne sećam se da sam tog dana mnogo gledala prema vrhu. Pogled mi je češće bio iza nego ispred. Bilo mi je prirodno da znam gde su ljudi sa kojima pešačim.

Desa je pratila svoj ritam: kratke pauze, spor i siguran korak, dah koji se polako usklađivao sa nagibom.

„Brojim do deset”, govorila je.

Ponekad gutljaj vode. Ponekad elektrolit. Češće samo kratka rečenica da ne mora da žuri.

Krajem maja na Rtnju, teško je gledati samo prema vrhu. Planina je prepuna boja. Jorgovani cvetaju uz stazu, a između kamenja izviruje sitno planinsko cveće. Gotovo je nemoguće proći pored njih, a ne zastati. Bar je meni tako bilo. Pomirišem jorgovan, napravim jednu fotografiju, pa krenem dalje.

Malo zbog fotografije, a malo zato što su jorgovani sasvim pristojan izgovor za kratku pauzu.

Od poslednjeg zaklona do vrha ostao je još završni uspon. Desa i ja smo se dogovorile da taj deo svaka pređe svojim tempom. Krenula sam napred, ali sam se povremeno okretala. Ne zato što sam mislila da neće moći. Naprotiv, videlo se da može. Samo mi je bilo prirodno da proverim prostor iza sebe i ljude u njemu.

Na kraju uspona Desa je zastala. „Ti si baš sjajna.”

Nasmejala sam se. „Misliš da sam sjajno društvo za kafu?”

Desa je nastavila da govori o tome kako se osećala dok smo pešačile. Značilo joj je što sam se okretala, što je nisam požurivala, što sam poštovala njen ritam.

Kasnije sam razmišljala o tome kako uopšte nastane poverenje među ljudima koji krenu zajedno na planinu. Sigurno ne na vrhu.

Nastaje mnogo ranije, u sitnicama koje jedva primetimo: kada neko zastane, kada se okrene, kada pita treba li voda, kada ne požuruje. Možda zato ljudi ne pamte ko je prvi stigao na vrh. Mnogo češće pamte kako su se osećali dok su pešačili pored nekoga.

Te reči su mi ostale kao ogledalo. Koliko puta drugi u nama vide ono što mi još nismo stigli da primetimo?

Kada jednog dana budemo pričale o nekoj planinarskoj akciji na kojoj smo pešačile zajedno, volela bih da ne bude važno koliko sam brzo hodala, kakvu sam opremu imala ili koliko sam vrhova popela.

Volela bih da se seća kako se osećala dok smo pešačile zajedno.