Koraci ka vrhu

Svaki put ima svoje staze i prepreke, ali ono što ga čini posebnim jesu ljudi s kojima ga deliš. Naš put kroz Rumuniju bio je upravo takav – niz koraka kroz smeh, legende i poneki tobogan.

Na ovaj put krenulo je posebno društvo – dve mame i dve devojčice. Sredinom avgusta smo obišle deo Transilvanije i za ta četiri dana doživele pravu malu avanturu: od srednjovekovnog zamka Korvin u Hunedoari, preko čudesnog rudnika soli Salina Turda, pa do šarmantnog Sibiu-a i završnog opuštanja u aqua parku Arsenal. Kratak, ali sladak put – baš onakav kakav stvara uspomene koje se prepričavaju godinama.

Kako drugačije da započne jedna avantura u Transilvaniji nego – u srednjovekovnom zamku?

Ideja se rodila sasvim spontano jednog prolećnog dana tokom šetnje po Nacionalnom parku Nera u Rumuniji. Tada su se pričale legende o grofu Drakuli, bajke o zamkovima i čudima Transilvanije. U šali sam predložila da jednom obiđemo neki od tih „Drakulinovih“ zamkova. Pola u šali, pola u zbilji – rečeno, učinjeno! Nekoliko meseci kasnije, naš mali karavan se kotrljao autoputem od Temišvara ka Hunedoari, uzbuđen i spreman za otkrivanje tog dela Rumunije.

Naše prvo prenoćište bio je mali apartman u mirnoj ulici Hunedoare – taman dovoljno udoban da se opustimo, a dovoljno blizu zamku da koraci do njega deluju kao deo uvoda u priču. Hunedoara nas je dočekala tihim šarmom, a onda – spektakl: zamak Korvin. Visoke kule, most nad rekom, legende o Drakuli… sve je izgledalo kao da smo zakoračile u srednjovekovnu priču. Legenda kaže da je Janoš Hunjadi (nama poznat kao Janko Sibinjanin) baš ovde držao u zatočeništvu Vlad Cepeša, zloglasnog grofa Drakulu. Istina ili ne, sama pomisao na tu priču daje zamku dodatnu dozu mistike i uzbuđenja.

Dok prelazite drveni most nad rekom Zlasti, imate osećaj da ulazite u vreme koje nije vaše, ali vas u trenu prihvati. Već na samom ulazu nailazite na tamnice u kojima su izložene sprave za mučenje – jezivi podsetnik na mračnu stranu srednjeg veka. Hodnici, stepeništa, sala… i bunar o kojem legenda kaže: „Vi imate vodu, ali dušu ne.“ Nismo sigurne šta znači, ali priznajem – odjekuje u mislima još dugo nakon izlaska iz zamka.

I ovde završavam priču o zamku Korvin. Mogla bih da napišem još hiljadu reči, a opet ne bih uspela da dočaram osećaj tog mesta.

Dan smo završile šetajući tihim, šarmantnim uličicama Hunedoare, poneki stari prozor sa cvećem, miris kafe koji se širio iz lokalnih kafića, i onaj osećaj da grad živi mirnijim ritmom od velikih turističkih centara. Zastale smo u gradskom parku – dok su se devojčice klackale i ljuljale, mi smo, uz tihi razgovor i osmeh, sabirale utiske, trenutak da se dan zaokruži – lagano, opušteno i baš onako kako smo želele.

Drugi dan – putovanje u srce zemlje i u grad koji ima oči

Prvi dan bio je naš korak u prošlost, a drugi nas je poveo duboko u srce zemlje – bukvalno i metaforički. Nakon mirnog jutra – uz miris svežeg peciva i voća kupljenog u obližnjoj pekari i na pijaci, krenule smo ka mestu koje kao da pripada nekoj paralelnoj stvarnosti – rudniku soli Salina Turda.

Salina Turda je jedno od onih mesta gde istorija i priroda udruženim snagama ostavljaju bez daha. Njeni početci datiraju još iz antičkog doba, a prvi pisani trag o rudniku potiče iz davne 1271. godine.

Zamislite: spuštate se niz stepenice, a zidovi oko vas svetlucaju od belih kristala. Krećete se ka centralnom prostoru rudnika koji se nalai na 100 metara ispod zemlje. Do njega možete stići panoramskim liftom, ali mi smo se odlučile za stepenice. Hodajući gornjim podestom imate priliku da iz visine sagledate veličanstvenu salu, a osećaj je kao da se spuštate u bajkovitu pećinu. Na plafonu vise lampe poput lebdećih sveća i u jednom trenutku imate utisak da ste zakoračili u neki čarobni, nestvarni svet. Ispred vas se otvara sala toliko ogromna da u njoj staje i panoramski točak. Da, točak – pod zemljom! To izgleda gotovo nadrealno u tom ambijentu, amfiteatar za koncerte i predstave, sportski tereni za mini golf i stoni tenis, bilijarski stolovi, dečje igralište. A tri sprata niže, na 120 metara dubine, čeka podzemno jezero (Mina Terezia) po kojem možete zaploviti čamcem.

Za odlazak na površinu odlučile smo se da se krenemo uz pomoć lifta, lagano uspinjanje kroz ogroman prostor rudnika daje potpuno drugačiju perspektivu i osećaj da napuštate jedan mali podzemni svet iz bajke.

Put nas dalje vodi kroz grad Turda prema gradu Sibiu (Sibinj) – gradu gde i kuće imaju oči.

Sibiu je jedan od najznačajnijih kulturnih centara Rumunije, grad koji su u srednjem veku osnovali Sasi. Tek nakon Prvog svetskog rata Sibiu je pripojen Rumuniji. Upravo ta mešavina kultura dala je gradu poseban pečat i kosmopolitski duh koji se i danas oseća na svakom koraku. Stari grad je podeljen na dva dela – Gornji grad, nekada trgovački centar, i Donji grad, gde se odvijala proizvodnja i svakodnevni život. Poseban simbol Sibiu-a svakako su kuće „s očima“. Prozori na potkrovljima oblikovani su tako da zaista liče na oči koje vas prate gde god da krenete. Tokom dana to izgleda simpatično i pomalo bajkovito, a noću, kada svetla padnu pod određenim uglom, stiče se osećaj da grad zaista bdi nad vama. Prema legendi, Sasi su ovakve prozore pravili s namerom – da ljudi uvek imaju utisak da ih neko posmatrai. Iako su, u stvarnosti, prozori služili za ventilaciju potkrovlja, legenda je opstala i do danas, dajući Sibiu njegovu mističnu notu.

U našem malom stanu u prizemlju stambene zgrade u Sibiu, sa dvorištem i brezom koja je kuckala po prozoru, osećale smo se kao kod kuće. Devojčice su odmah osvojile igrališta u blizini, a mi onu tišinu pred spavanje koja prija više nego najluksuzniji hotel.

Poslednji dan – talasi smeha i papanaši

Za kraj, odlučile smo da tempo bude sporiji. Aqua Park Arsenal bio je pun pogodak. Devojčice su jurile na tobogane, a mi smo se prepustile vodi, suncu i smehu. Na meniju – papanaši sa nutelom, rumunski desert koji je nestao brže nego što smo stigle da ga uslikamo.

Bio je to naš mali oproštaj od Transilvanije, predah pre povratka kući, trenutak da saberemo utiske.