Sve je već počelo

• Najvažniji koraci često izgledaju sasvim obično dok ih pravimo.

Dugo sam mislila da je sve počelo na Pagu, tamo gde sam prvi put sišla sa sajle i bez griže savesti rekla: “Ne želim dalje.” Onda sam mislila da je počelo u Pompeji, ili na Rtnju, ali nije. Sve je počelo mnogo ranije, jedne hladne januarske subote iznad Sarajeva.

Nekoliko dana pre polaska na zimsku obuku, mama je završila u bolnici. Razmišljala sam da odustanem od puta. U dogovoru sa tatom napravili smo plan. Ko će biti uz nju, ko će kada doći, šta ako zatreba još nešto.

Tek kada smo sve složili, mogla sam da spakujem ranac. U njega su stali cepin, dereze, pojas, zimske čizme i rezervne rukavice… Ali su, bez pitanja, ušli i briga, nekoliko neprospavanih noći i umor koji se ne vidi spolja. Takav prtljag nema svoju težinu u kilogramima, ali ga osećaš pri svakom koraku.

Veći deo puta gledala sam kroz prozor kombija, telefon sam prvi put, posle nekoliko dana, ostavila u džepu duže od deset minuta. Nisam prestala da brinem, samo sam sebi, na nekoliko sati, dozvolila da budem na putu.

Sarajevo nas je dočekalo hladnije nego što sam očekivala. Miris zime, planina iznad grada i učionica puna ljudi koji su, baš kao i ja, došli da nauče nešto novo. Tamo nas je čekao Selver, jedan od onih ljudi koji ne mora da priča o svom iskustvu da biste znali koliko ga ima. Godine u Gorskoj službi spasavanja, alpinizmu, ledenom penjanju i planinama čule su se mnogo više u načinu na koji je govorio nego u onome što je govorio. Na terenu nije mnogo objašnjavao, puštao nas je da pokušamo, da pogrešimo, pa tek onda pokazivao kako može bolje. Ljudi koji zaista imaju veliko iskustvo retko osećaju potrebu da ga dokazuju.

Sutradan smo izašli na Točilo. Snega je bilo taman toliko da ništa ne bude jednostavno: led, blato, vetar i hladnoća. Baš onoliko koliko je potrebno da planina postane najbolji učitelj.

Prve vežbe posmatrala sam sa onim poznatim osećajem da će sigurno neko drugi raditi zahtevnije stvari. Onda je Selver rekao: „Tanja, ti postavljaš.”

Moja prva reakcija nije bila hrabrost, bila je: „Ja?”

Ne zato što nisam želela, nego zato što nisam očekivala da neko drugi u meni vidi više nego što sam tog jutra videla sama.

I krenula sam, karabiner – čvor – provera – udah – još jedna provera. Na planini nema mnogo prostora za lutanje mislima, ili si prisutan, ili nisi. Grešila sam, naravno da jesam. U jednom trenutku uspela sam potpuno da zamrsim uže. Na obuci je to odlična lekcija, u stvarnoj akciji to je greška koju ne želiš da napraviš. Srećom, tada smo bili tu – upravo da grešimo, učimo i ponovimo. Srećom, i uže i ego mogu da se raspetljaju, i to najčešće zajedno.

Završili smo obuku uz laganu kišu, tada je krenula i moja migrenska glavobolja (stigla je tačno kada više nije bilo potrebe da budem koncentrisana.)

Najvažniji trenutak tog vikenda za mene nije bio ni cepin, ni gelender, ni čvor. Bilo je to nešto što se dogodilo van staze. Jedna planinarka me je pitala da uradim nešto za nju, što bi značilo da menjam svoj plan i angažujem još jednu osobu. Pre samo nekoliko meseci uradila bih ono što sam oduvek radila – rekla  bih “da”, iako mi to nije odgovaralo. Malo bih ispomerala svoje planove, dogovorila dodatno preko svojih potreba, ali bih to uradila.

Tada sam po prvi put samo mirno rekla: „Ne, ne odgovara mi, nije izvodljivo.“

Nije to bilo veliko, dramatično “ne”, nije ga niko ni zapamtio, ali ja jesam. Posle mi je bilo neprijatno. Preispitivala sam sebe, da li sam ipak mogla, pa sam objašnjavala sama sebi zašto je u redu što nisam pristala.

Danas znam da tada nisam odbila osobu, odbila sam jedan stari obrazac u sebi. To je bilo teže ali neophodno.

Kada danas pogledam unazad, lako je poverovati da je sve počelo na Pagu, ili u vozu za Napulj, ili na Rtnju, ali nije.

Priče retko počinju tamo gde mi mislimo. Počinju mnogo ranije, na mestu koje tada izgleda sasvim obično. Jedan vikend, jedna planina, jedno mirno izgovoreno “ne”. Jedan čovek koji ti poveri zadatak za koji misliš da još nisi spremna.

Tek kasnije shvatiš da tada nisi naučila samo kako se koristi cepin ili postavlja gelender. Počela si drugačije da hodaš kroz sopstveni život.

Verovatno svako od nas ima svoje Točilo. Mesto koje u tom trenutku izgleda kao još jedan običan dan. Tek mnogo kasnije shvatimo da smo upravo tamo napravili prvi korak.

Ne nužno veliki korak, ne nužno vidljiv – samo svoj.