„Life on Mars“, jedna sajla i pogrešan Bojan na Pagu.
Krajem aprila Bojan i ja smo otišli na planinarsku akciju, holivudskog naziva Life on Mars. Ime nije bilo marketinško preterivanje.
Ko je bio na Pagu, dobro zna taj pejzaž. Izgleda kao neka druga planeta: kamen, stena i prašina, bazeni soli, ogoljeni oblici terena, more i iznad svega sunce. Između mora i stena lako se osetiš i veoma malom, ali i veoma upornom.
Nama je taj put bio reset. Nekoliko dana bez kuće, rasporeda, telefona koji zvoni zbog nečega hitnog i onog poznatog osećaja da uvek postoji još nešto što treba uraditi i rešiti. Na put sam krenula poprilično preopterećena svakodnevnicom, ali sa namerom da o tome ne razmišljam previše. Imala sam planinarske cipele, ranac i sasvim dovoljno ambicije za nekoliko dana. Takve planinarske akcije, koje traže dodatni fizički napor, mene uglavnom psihički rasterete i napune energijom.
Ka Pagu smo krenuli preko Mostara, gde smo svratili da penjemo feratu Forticu. Ko se nije susreto sa tim, samo kratko – ferata je ona vrsta aktivnosti kada uđete u planinarski pojas, osigurate se, zakačite na sajlu i onda se krećete po steni uz pomoć klinova, merdevina, metalnih prečki i sopstvene procene životnih izbora.
Na fotografijama izgleda fantastično, ima tu i osmeha i stamenog pogleda. I u stvarnosti takođe izgleda fantastično, samo što ste vi deo fotografije, držite se za stenu i verovatno vam kroz glavu povremeno prođe film: „Zašto sam krenula ovim putem?“
Popela sam Forticu. Bilo je delova koji su bili teški, izloženi i sasvim dovoljno uzbudljivi da shvatim jednu važnu stvar – ne želim da penjem ferate. Bar ne sada, ne zato što ne mogu, nego zato što mi trenutno ne treba ta vrsta adrenalina.
Ali tu nije bio kraj priče o Fortici. Trebalo je sada i spustiti se.
Kada je grupa krenula niz vertikalne merdevine, rekla sam vodiču da ja želim kuloarom. Uvek postoji put van ferate, i ovde je bilo tako. Spustila sam se planinskim kuloarom, uz sajlu – to je bio baš onaj tip kretanja koji volim: stena, koncentracija, osećaj da si na planini, ali bez utiska da sam na alpinističkom smeru.
Sutradan smo bili na Pagu.
Staza vodi kroz krajolik koji je istovremeno lep i surov: kamen, prašina, more i vetar. Na jednom mestu ruta prelazi preko sajle iznad vode, nešto više od stotinu metara — dovoljno da ruke i leđa ozbiljno učestvuju u razgovoru. Postoje opcije za sve: trkači prelaze kroz vodu, penjači preko sajle, a oni koji ne žele ni jedno ni drugo „prašinaju“ kamenom stazom iza brda.
Znala sam da taj deo postoji, pa krenuli smo na akciju sa ferata delovima, ali sam isto tako znala da ne želim da ga pređem. Ipak, na stazi sam odlučila da se popnem, da osetim deo te etape, popela sam se na početak sajle, prošla jednim delom do „okuke“. Tu sam odlučila da ne želim dalje i sišla sam.
Nije jednostavno sići sa ferate. U svakom trenutku imate penjače ispred i iza sebe, a svako vraćanje, ako je moguće, mora biti veoma oprezno, da se ne dovedu u opasnost ni oni na sajli ni oni koji silaze. Odluku sam donela na bezbednom delu – da mogu mirno da se vratim. Spustila sam se na početak. Ostatak grupe je nastavio preko sajle, a ja sam ostala na stazi. Nisam bila potpuno sama — bilo je tu drugih penjača i trkača — ali nikoga iz moje grupe. I ništa naročito se nije dogodilo. Niko nije pravio dramu, niko me nije ubeđivao, niko nije vodio zapisnik o tome ko je prešao sajlu, a ko je izabrao drugačiji put.
Ja sam izabrala drugačije, malo sam istražila stazu uz brdo, pokušala da pronađem prolaz, vratila se ka vodi i sačekala grupu u jedinom komadiću hlada koji sam uspela da pronađem.
Bojan mi je javio da on i Mića, naš drug planinar, kreću ka meni. Ubrzo sam sa dna staze ugledala dvojicu muškaraca: jednog u prepoznatljivoj beloj penjačkoj majici sa širokom kapuljačom i drugog sa šeširom velikog oboda, gotovo kao list kupusa.
Bojan mi je mahnuo. Ja sam krenula ka njima. Bilo je dosta hodanja između mene i njih. Kada sam stigla do polovine, oni su krenuli dalje. Pomislila sam da je to sasvim u redu, stići ću ih. Onda sam se popela kroz stenu, oni su još više odmakli, a ja sam počela da se pitam zašto me Bojan, zaboga, ne sačeka. U jednom trenutku sam „pomalo“ psovala.
Posle par trenutaka, Mića se okrenuo, video da idem, mahnuo i nastavio. Više nisam „pomalo“ psovala. Oni su zatim stali da se fotografišu. Vidikovci su bili fantastični. Pravi trenutak da ih stignem.
I onda sam videla da čovek u beloj majici nije Bojan, uopšte nije muškarac, ispod te tako “prepoznatljive” kapuljače je izlazila duga kosa. Drugi čovek nije bio Mića, nego njen momak.
Morala sam da se vratim do plaže i sačekam prave Bojana i Miću.
Poslednjeg dana na Pagu popeli smo se na Svetog Juru. Neobično je koliko penjanje od svega par stotina metara nadmorske visine, po takvom terenu, ostavlja utisak da je najmanje dva puta više. Popeli smo se, spustili, presvukli, otišli po paški sir i krenuli kući.
Putovanje je bilo puno stena, vetra, umora, dobrih ljudi i još boljih odluka.
Sa Paga nisam ponela želju da ponovo penjem ferate, ponela sam nešto korisnije: jasniju sliku o tome kakvu avanturu volim.
Neke sajle nisu za mene. Ispostavilo se da je sasvim u redu sići sa njih.
Koraci ka vrhu 