Author Archives: tanjamrkalj

Zovem se Tanja, Ceo profesionalni život bavim se ljudima, projektima i organizacijama. Naučila sam kako se grade sistemi, kako se rešavaju problemi i kako ljudi pronalaze snagu kada je najpotrebnija. Poslednjih godina shvatila sam da odgovore na neka najvažnija pitanja ne nalazim za radnim stolom, već na planinarskoj stazi. Planine su postale mesto na kome najbolje čujem sebe. „Koraci ka vrhu“ nije blog o penjanju i osvajanju vrhova, to je blog o planinama kao mestu na kome učimo da budemo hrabriji, mirniji i iskreniji prema sebi. Ovde pišem o planinarenju, putovanjima i malim unutrašnjim prekretnicama koje često počinju jednim sasvim običnim korakom. Dobro došli.

320 stepenika do vrha kupole

Panoramski pogled od 360 stepeni na Vatikan i Rim zvuči kao avantura koja se ne propušta! Možda ipak nije loše prvo proveriti kako se do tog pogleda stiže.

Bazilika Svetog Petra je upravo ono što očekujete od nje — samo mnogo veća. Mermer, skulpture, zlatni mozaici, Švajcarska garda, hor čiju smo službu zatekli dok smo bili unutra. Sve je ogromno. Obišli smo baziliku nekoliko puta i svaki put videli nešto što prethodni put nismo primetili.

Ali mi smo tražili nešto sasvim drugo – prolaz do lifta za krov.

Kada smo ga pronašli, Bojan, Una i ja smo kupili karte. Filip je odlučio da malo odmori. Na kraju se ispostavilo da je doneo mudru odluku. Sa svojih 195 centimetara verovatno bi mnogo teže prolazio kroz ono što nas je čekalo.

Ali polako. Još smo kod lifta.

Lift nas je brzo podigao do terase kupole. Izašli smo u širok hodnik i stigli do unutrašnjeg prstena.

A onda — pogled.

Stajali smo visoko iznad bazilike, gledali mozaike iz potpuno druge perspektive, a sve vreme se čuo hor. Bilo je, usudila bih se da napišem, božanstveno.

Ali Una i ja nismo došle samo zbog pogleda. Tražile smo prolaz ka krovu, a Bojana smo čak požurivale. Jer, naravno, kada već postoji prolaz do vrha kupole, moraš da vidiš šta je tamo.

I onda smo ga pronašle.

Hodnik se odjednom sužava.

Što je, kada malo razmislite, potpuno logično. Ako se penjete unutar kupole, verovatno ne možete očekivati široke stepenice i prostrane hodnike. Ali dok to gledate odozdo, logika nije naročito utešna. A onda smo ugledale stepenice.

Bilo je kasno da se pravimo da ih nismo videle.

Krenule smo.

Spirala.

Usko.

Koso.

Krivo.

Stepenice su bile toliko neobične da sam nekoliko puta imala osećaj da se ne penjem uz stepenice nego da neko pokušava da me uvuče u unutrašnjost neke ogromne školjke. Postoje mali prozori kroz koje struji svež vazduh. Samo što, kada krenete da gledate koliko još ima do vrha, vazduha odjednom ima nekako manje.

U početku sam brojala stepenike. Posle sam odustala od matematike. Svejedno je da li je ostalo još sto ili deset.

U nekom trenutku stepenice su prestale da liče na stepenice i počele da liče na nečiju lošu ideju.

I nismo bile same.

Ispred nas je išla grupa ljudi. Po izrazima lica bilo je jasno da svi imamo vrlo sličan doživljaj. Samo su se reakcije odvijale na različitim jezicima. Nije bilo mnogo zvukova oduševljenja. Bilo je adrenalina. Mnogo.

Jedan mladić ispred Une bio je veoma visok. Toliko visok da mu ovo penjanje bude ozbiljan izazov. Morao je da se saginje, uvija i prilagođava svakom zavoju. Često je zastajao, a to je na ovom mestu nezgodno. Jer kada se penjete stepenicama na kojima ima mesta za jednu osobu, pauza jednog čoveka postaje događaj za sve iza njega.

Una je, međutim, nastavila.

„Ne mogu više”, govorila je.

I penjala se.

„Ne mogu više.”

I još jedan zavoj.

„Stvarno ne mogu.”

Još jedan. Stigla je do vrha, mi smo u tom trenutku već bili preponosni na nju.

Tik pred izlazom ugledala sam ono što sam očekivala da bude gelender.

Nije bio.

Bilo je uže… kanapče…

Učinilo mi se kao da smo prešli granicu između turističke atrakcije i avanture.

Još nekoliko koraka. I onda — vazduh. Pravi, svež vazduh.

Izašli smo na krov. Bili smo na vrhu Vatikana.

Bojan je odmah počeo da fotografiše. Una i ja smo samo posmatrale Rim.

Napravili smo krug od 360 stepeni. Pogled je bio neverovatan.

A onda smo počele da razmišljamo o nečemu mnogo prizemnijem. Moramo nazad. Jer sada znamo šta nas čeka – Silazak. Ponovo ona spirala.

Samo što sada ne idemo prema nečemu što još ne znamo, nego prema stepenicama koje smo upravo savladali.

Kada smo konačno sišli, u unutrašnjem dvorištu bazilike čekalo nas je jato galebova.

Potpuno neometani ljudima, grajom i turistima. Šetali su unaokolo kao da je ceo prostor njihov. Gledala sam ih i pomislila da nam se verovatno smeju.

Mi smo za pogled od 360 stepeni morali da savladamo spiralu od 320 stepenika. Galebovima je trebalo nekoliko sekundi sa potpuno druge strane.

I, iskreno, delovali su kao da to vrlo dobro znaju.

Sve je već počelo

Najvažniji koraci često izgledaju sasvim obično dok ih pravimo.

Dugo sam mislila da je sve počelo na Pagu, tamo gde sam prvi put sišla sa sajle i bez griže savesti rekla: “Ne želim dalje.” Onda sam mislila da je počelo u Pompeji, ili na Rtnju, ali nije. Sve je počelo mnogo ranije, jedne hladne januarske subote iznad Sarajeva.

Nekoliko dana pre polaska na zimsku obuku, mama je završila u bolnici. Razmišljala sam da odustanem od puta. U dogovoru sa tatom napravili smo plan. Ko će biti uz nju, ko će kada doći, šta ako zatreba još nešto.

Tek kada smo sve složili, mogla sam da spakujem ranac. U njega su stali cepin, dereze, pojas, zimske čizme i rezervne rukavice… Ali su, bez pitanja, ušli i briga, nekoliko neprospavanih noći i umor koji se ne vidi spolja. Takav prtljag nema svoju težinu u kilogramima, ali ga osećaš pri svakom koraku.

Veći deo puta gledala sam kroz prozor kombija, telefon sam prvi put, posle nekoliko dana, ostavila u džepu duže od deset minuta. Nisam prestala da brinem, samo sam sebi, na nekoliko sati, dozvolila da budem na putu.

Sarajevo nas je dočekalo hladnije nego što sam očekivala. Miris zime, planina iznad grada i učionica puna ljudi koji su, baš kao i ja, došli da nauče nešto novo. Tamo nas je čekao Selver, jedan od onih ljudi koji ne mora da priča o svom iskustvu da biste znali koliko ga ima. Godine u Gorskoj službi spasavanja, alpinizmu, ledenom penjanju i planinama čule su se mnogo više u načinu na koji je govorio nego u onome što je govorio. Na terenu nije mnogo objašnjavao, puštao nas je da pokušamo, da pogrešimo, pa tek onda pokazivao kako može bolje. Ljudi koji zaista imaju veliko iskustvo retko osećaju potrebu da ga dokazuju.

Sutradan smo izašli na Točilo. Snega je bilo taman toliko da ništa ne bude jednostavno: led, blato, vetar i hladnoća. Baš onoliko koliko je potrebno da planina postane najbolji učitelj.

Prve vežbe posmatrala sam sa onim poznatim osećajem da će sigurno neko drugi raditi zahtevnije stvari. Onda je Selver rekao: „Tanja, ti postavljaš.”

Moja prva reakcija nije bila hrabrost, bila je: „Ja?”

Ne zato što nisam želela, nego zato što nisam očekivala da neko drugi u meni vidi više nego što sam tog jutra videla sama.

I krenula sam, karabiner – čvor – provera – udah – još jedna provera. Na planini nema mnogo prostora za lutanje mislima, ili si prisutan, ili nisi. Grešila sam, naravno da jesam. U jednom trenutku uspela sam potpuno da zamrsim uže. Na obuci je to odlična lekcija, u stvarnoj akciji to je greška koju ne želiš da napraviš. Srećom, tada smo bili tu – upravo da grešimo, učimo i ponovimo. Srećom, i uže i ego mogu da se raspetljaju, i to najčešće zajedno.

Završili smo obuku uz laganu kišu, tada je krenula i moja migrenska glavobolja (stigla je tačno kada više nije bilo potrebe da budem koncentrisana.)

Najvažniji trenutak tog vikenda za mene nije bio ni cepin, ni gelender, ni čvor. Bilo je to nešto što se dogodilo van staze. Jedna planinarka me je pitala da uradim nešto za nju, što bi značilo da menjam svoj plan i angažujem još jednu osobu. Pre samo nekoliko meseci uradila bih ono što sam oduvek radila – rekla bih “da”, iako mi to nije odgovaralo. Malo bih ispomerala svoje planove, dogovorila dodatno preko svojih potreba, ali bih to uradila.

Tada sam po prvi put samo mirno rekla: „Ne, ne odgovara mi, nije izvodljivo.“

Nije to bilo veliko, dramatično “ne”, nije ga niko ni zapamtio, ali ja jesam. Posle mi je bilo neprijatno. Preispitivala sam sebe, da li sam ipak mogla, pa sam objašnjavala sama sebi zašto je u redu što nisam pristala.

Danas znam da tada nisam odbila osobu, odbila sam jedan stari obrazac u sebi. To je bilo teže ali neophodno.

Kada danas pogledam unazad, lako je poverovati da je sve počelo na Pagu, ili u vozu za Napulj, ili na Rtnju, ali nije.

Priče retko počinju tamo gde mi mislimo. Počinju mnogo ranije, na mestu koje tada izgleda sasvim obično. Jedan vikend, jedna planina, jedno mirno izgovoreno “ne”. Jedan čovek koji ti poveri zadatak za koji misliš da još nisi spremna.

Tek kasnije shvatiš da tada nisi naučila samo kako se koristi cepin ili postavlja gelender. Počela si drugačije da hodaš kroz sopstveni život.

Verovatno svako od nas ima svoje Točilo. Mesto koje u tom trenutku izgleda kao još jedan običan dan. Tek mnogo kasnije shvatimo da smo upravo tamo napravili prvi korak.

Ne nužno veliki korak, ne nužno vidljiv – samo svoj.