Koliko nam vremena treba da, kada odemo na odmor, prestanemo da živimo kao da ćemo svakog trenutka morati da se vratimo?
Porodično letovanje odvelo nas je na petnaest dana u borove šume i Jadransko more. Imala sam dovoljno vremena za odmor. Za porodično uživanje i avanturu.
Samo što ja prvih pet dana nisam bila na moru. Bila sam još uvek u Banovcima. More je bilo oko mene, miris borova, talasi…
Ali ja nisam bila tamo. Bila sam još uvek kod kuće.
Telo koje još ne ume da odmori. Mozak koji stalno podseća da nešto treba da se uradi. Navika da se unapred misli na sledeću obavezu. Potreba da se nešto raspakuje, kupi, organizuje, završi. I ona čudna sposobnost da sediš na plaži i istovremeno budeš negde potpuno drugde.
Prvog dana nisam se odmarala. Prvog dana sam samo promenila lokaciju.
Tog jutra sam kod kuće ustala rano, spremila doručak i polako popila kafu. Dan je prošao u putu, upoznavanju sa okolinom i odlasku na plažu. Uveče sam ostala da raspakujem stvari. Kao da odmor nije mogao zaista da počne dok svaka stvar ne pronađe svoje mesto.
Drugog jutra ustala sam pre svih. Na odmoru imam mali ritual: ustanem pre ostalih, uzmem malo vremena samo za sebe. Ali tog jutra nisam umela da budem samo na plaži. Imala sam osećaj da je nešto ostalo nezavršeno. Čak i kada bih sela, deo mene je već tražio šta bi sledeće moglo da se uradi.
Trećeg jutra — sama na plaži. Vreme samo za mene. Prostirka, meditacija, pisanje, kupanje.
Posle sam otišla po sveži hleb i pecivo. Kada sam se vratila, ostali su još spavali. Istuširala sam se, skuvala kafu i sela na terasu. Borovina, zvuk mora i ptica.
Tada sam pomislila da sam se možda zaista opustila. Samo što telo još nije sasvim poverovalo. Uveče mi je mozak i dalje radio kao da je neko ostavio uključeno svetlo.
Četvrtog jutra znala sam da nisam morala da ustanem da bih nešto uradila.
Nisam morala da iskoristim jutro. Nisam morala da budem dobro organizovana na odmoru. Ništa ne mora da se završi.
Ne moram čak ni da se odmaram „kako treba”. Ali telo je još uvek spavalo isprekidano.
Petog jutra probudila sam se odmorna.
Probudila sam se i prvi put nisam imala osećaj da negde kasnim.
Meditacija, pisanje, kupanje.
Posle sam otišla po doručak.
Tek petog dana telo je poverovalo da više ništa ne mora.
Odavno smo se vratili sa mora, odavno su oprani peškiri i kupaći kostimi, ali ja i dalje razmišljam koliko nam zapravo treba da stignemo na mesta na koja smo već stigli.
Koliko puta sedimo na plaži, a još smo glavom u kancelariji. Možda odmor ne počinje dolaskom. Možda počinje onda kada prestanemo da se ponašamo kao da ćemo svakog trenutka morati da se vratimo.
More je sve vreme bilo tamo.
Samo sam ja tek petog dana zaista stigla.
