Neke želje ne zastare, samo čekaju da i mi stignemo do njih.
Pompeja – Via dell’Abbondanza „dipiniti“
Kad sam imala trinaest ili četrnaest godina, iz jedne školske biblioteke uzela sam knjigu o Pompeji. Nisam tada mogla ni da naslutim da ću je zaista videti tek više od tri decenije kasnije. Knjiga je bila prepuna fotografija, crteža i priča o jednom živom, bogatom gradu Rimskog carstva koji je u jednom danu nestao pod oblakom vulkanske prašine. Tada je nastala želja za obilaskom Pompeje, a onda su došle devedesete, pa studije, posao, hipoteke svakodnevice
Kad dugo nosiš jednu želju sa sobom, dogodi se nešto neobično. Ne razmišljaš više o tome kako će izgledati kada se ostvari, počneš da sumnjaš da li će se uopšte ikada dogoditi. Želja se ne ugasi, samo se preseli negde u pozadinu, među stvari koje više nikome ne objašnjavaš. Tako je bilo i sa Pompejom, nisam je zaboravila, samo je godinama nisam pominjala.
Fast forward. Jedan utorak u maju 2026. godine sedimo u vozu iz Rima za Napulj, sa planom da obiđemo Pompeju. Posmatram italijanski pejzaž koji promiče iza prozora, a u glavi mi se vrti samo jedna, sasvim obična misao: „Stvarno idem.”
Ne postoji način da u jednoj priči stanu Rim, Napulj, Vezuv i Pompeja. Svako od tih mesta zaslužuje svoj tekst. Zato ću sada samo reći da je Napulj grad koji se ne obilazi — on se doživi. Sve je glasnije nego što sam zamišljala — ulice, skuteri, muzika, ljudi, pijace, miris limuna. Kao da ceo grad razgovara odjednom i svi se nekako razumeju.
Napulj me je iznenadio na način na koji to rade gradovi od kojih nemaš velika očekivanja.
Svaki grad najlepše upoznaš preko nekoga ko ga voli, kao naš domaćin u Napulju. Priredio nam je mapu za obilazak Napulja kao i njegova omiljena mesta za najukusniju picu, za predivan vidikovac, najlepši zalazak sunca iz Napuljskog zaliva…
Uveče u gradu se muzika iz kafića nije završavala na njihovim vratima, ona se prelivala na ulicu, mešala sa razgovorima prolaznika i zvukom skutera. Napulj kao da nikada nije sasvim tih, ali ta buka ne umara, nekako te uvuče u svoj ritam i učini da se osećaš kao gost kome je drago što je došao.
Naš plan je bio da prvo odemo na Vezuv, pa tek onda u Pompeju, i činilo mi se da drugačije nije ni moglo. Ne možeš razumeti Pompeju ako prvo ne pogledaš u grotlo.
Vulkan je i danas živ. Već dve hiljade godina istovremeno daje plodnu zemlju i podseća ljude koliko je priroda veća od svih naših planova. Na vrhu dodiruješ oblake, ispod tebe prostire se Napuljski zaliv, brodovi izgledaju kao igračke, a vetar nosi svaku misao. Gotovo svaku. Teško je stajati iznad vulkana i ne pomisliti da je upravo odatle krenula priča zbog koje si došla. Sa jedne strane pogled ide prema moru. Sa druge je krater, miran gotovo do neverice. Toliko miran da je teško povezati ga sa silinom koja je jednom promenila istoriju čitavog kraja. Priroda nema potrebu da bude glasna da bi bila moćna.
Nazdravili smo limončelom. Ne zato što je to turistički običaj, nego zato što postoje trenuci kojima jednostavno poželiš da kažeš – hvala.
I onda Pompeja.
Na ulazu nema ničega spektakularnog, moderna kapija, nekoliko restorana, parking… Onda napraviš nekoliko koraka i odjednom više nisi u dvadeset prvom veku.
Prvih nekoliko minuta nisam fotografisala gotovo ništa. Samo sam hodala i pokušavala da pomirim dve Pompeje, onu iz knjige koju sam davno otvorila, i ovu, kroz koju sada koračam.
Kamen pod nogama — isti onaj kojim su ljudi hodali pre skoro dve hiljade godina, zidovi više nisu ruševine, postaju nečije kuće, prozori gledaju u dvorišta. Na pojedinim pragovima još uvek stoje mozaici koji su nekome bili sasvim običan ulaz u dom. Tada shvatiš da Pompeja nije arheološki lokalitet, to je grad koji je na trenutak prestao da diše.
Iznenadilo me je koliko je sve bilo poznato. Ulice imaju trotoare, postoje pešački prelazi od velikih kamenih blokova kako bi ljudi mogli da pređu ulicu kada padne kiša. Na kamenu su ostali tragovi točkova kočija, a ulica je toliko široka da mogu da se mimoiđu kočije.
Pompeja je puna velikih priča, ali mene su najviše zaustavljale one sasvim male. Natpis urezan u zid, kao oglas, koji je nekome bio važan tog dana. Mozaik na kućnom pragu koji nije pravljen da traje dve hiljade godina, nego da svakog jutra poželi dobrodošlicu ukućanima. Tragovi života koji nisu nastali da bi jednog dana postali istorija. Upravo zato danas deluju toliko blisko. Pompeja nije sačuvala smrt jednog grada. Sačuvala je njegov običan utorak.
Od svih tih priča, najduže sam se zadržala kod Julije Feliks (Julia Spuri filia Felix). Posle razornog zemljotresa, desetak godina pre erupcije Vezuva, mnogi su videli samo štetu. Julija je videla priliku. Dok su se kuće obnavljale, otvorila je svoj dom i iznajmljivala prostor ljudima koji su dolazili da rade ili su ostali bez krova nad glavom. Danas bismo rekli da je bila preduzetnica, a ona je bila žena koja je umela da prepozna život baš tamo gde su drugi još uvek gledali ruševine. Dve hiljade godina kasnije njena priča i dalje govori istim jezikom.
Iz Pompeje smo izašli kroz amfiteatar, stazom oivičenom visokim mediteranskim borovima. Nekoliko minuta ranije hodali smo ulicama Rimskog carstva, a sada smo se našli u sasvim drugačijem gradu. Nova Pompeja nije potisnula onu staru, nego je izrasla oko nje i nastavila da živi. Na putu ka železničkoj stanici prolazili smo šetalištem zajedno sa turistima, ali i sa ljudima koji ovde žive. Deca su se vraćala iz škole, stariji su sedeli na klupama, neko je nosio hleb pod rukom, neko je vodio psa u šetnju. Život je mirno tekao oko grada koji je pre dve hiljade godina stao. I upravo mi je to, nekako, bilo najlepše.
U tom odlasku jedna misao mi se vrtela po glavi – koliko je neobično što se iz Pompeje ne izlazi sa osećajem tuge. Naravno da pomisliš na tragediju koja se ovde dogodila, ali mnogo jače ostane divljenje prema životu koji je postojao pre nje. Pompeja ne govori samo o kraju jednog grada. Govori o tome koliko su ljudi, bez obzira na vek u kojem žive, slični jedni drugima. I oni su nekada žurili na pijacu, uređivali kuće, pravili planove za sutra…
Kada smo se vratili kući, tih sedam dana već su počinjali da liče na neki san. Fotografije su bile dokaz da smo zaista bili tamo. Zaista se neke želje ne ostvaruju zato što ih dovoljno dugo želiš, one se ostvare onda kada život konačno napravi mesta za njih. A možda je upravo to najveći luksuz srednjih godina – ne to što možeš da odeš u Pompeju, nego što više ne odlažeš ono što ti je važno.
Neke želje zaista ne zastare, samo strpljivo čekaju da i mi stignemo do njih.
