Author Archives: tanjamrkalj

Naziv Prokletije, ili Bjeshkët e Nemuna (uklete planine), već na prvi pomen budi osećaj strahopoštovanja. A kada im priđete dovoljno blizu, shvatićete da nema prikladnijeg imena: oštri grebeni, zasečeni ledenjački vrhovi i horizont koji stalno izmiče – uvek za korak dalje nego što noga može da dosegne. Ovo nije krajolik koji štedi ni u dramatičnosti ni u lepoti. Njihova surovost deo je njihove privlačnosti. To nisu samo vrhovi koje penjemo – to su vrhovi koji nas testiraju.

Na početku 20. veka, Jovan Cvijić bio je jedan od prvih istraživača ovog venca. Beležio je toponime i crtao karte, a moguće je da i danas postoje staze o kojima se malo zna. Meštani kažu da postoje vrhovi na koje se penje samo u tišini i putevi što izgledaju kao da vode u drugu dimenziju.

Autobus, vrelina i želja za oblacima

Poslednji vikend avgusta, družina planinara, osnažena s dvoje devetogodišnjaka (koji su, da se ne lažemo, imali više energije nego svi odrasli zajedno), krenula je ka Grebaji.

Vozili smo se po vrelom danu, tražeći hladovinu iza zavese u autobusu i slabe klime, disali smo na „škrge“. Da smo samo znali koliko će nam se brzo ispuniti ta želja za hladnijim vremenom, verujem da bismo mnogo skromnije podnosili kupanje u sopstvenom znoju 😀.

Karanfili i Očnjak – prvi pogled koji se pamti. Put od Gusinja do Doline Grebaje otvorio je pred nama prizor Karanfila i Očnjaka. To su planinski gorostasi pred kojima čovek prvo zanemi, zatim se nasmeši, i na kraju u sebi obeća da će ovde doći opet – makar samo da se podseti koliko priroda ume da spoji jednostavnost i veličanstvenost u istom dahu

Mala planinarka, veliki osmeh

Dan smo završili šetnjom kroz bajkovitu dolinu, domaćom pitom od sira, pečenom kafom iz fildžana i osmesima koji su se širili brže od planinskog vetra. Tu negde, između smeha i mirisa kafe, Una je sve vreme bila u blizini, vedrog duha terala je moj umor.

Sigurne odluke Vodiča – promena puta a ne cilja

U bungalovu smo nas dve delile krevet – svaka ušuškana u vreću za spavanje, spokojno dočekujući jutro.

Jutro nas je dočekalo vedro i sunčano, ali sa upozorenjem da se iza horizonta već sprema oluja. Plan penjanja morali smo da odložimo – bezbednost je uvek na prvom mestu.

Tako je drugi dan, umesto da bude ispunjen vrhovima, postao šetnja do Ali-pašinih izvora i Oka Skakavice. Uživali smo u zelenilu trave i plavetnilu neba, kao da su priroda i vreme rešili da nam poklone mali predah.

Kada priroda odluči da ispuni želju🤭

Udobno smeštene u autobus i spremne za nastavak šetnje, „iznenadio“ nas je trenutak kada su se nebo i zemlja stopili u pljusku. Gledali smo kišu kroz prozore autobusa – nekad je lepota i u tome što oluju posmatraš, a ne preživljavaš. Kada se popodne razvedrilo, proveli smo ga laganom šetnjom kroz četiri doline Grebaje. Noć je donela nove nalete vetra i kiše. U našem malom bungalovu zvučalo je kao da će nas svaki udar vetra katapultirati pravo u „Karanfile“.

Poslednje jutro – hrabrost i nagrada

Izmaglica, kapljice sa lišća i čist, oštar vazduh dočekali su nas poslednjeg jutra u dolini. Po savetu našeg vodiča Bojana, krenuli smo ranije, odlučni da popnemo onoliko koliko planina i vreme dopuste. Bojan je bio smiren, odlučan i siguran u svaku svoju odluku. Njegovo vođstvo davalo nam je osećaj sigurnosti, pa i onda kada su kiša i klizava staza tražili dodatnu snagu. Znali smo da nas, bez obzira na napor, čeka povratak kući u sitne jutarnje sate. Ali nismo marili – poneli smo pozitivnu energiju i veru da će nas negde, usput, sačekati sunce.

Korak, uspon, udah, predah – pa sve ispočetka. I onda, nagrada: izlazak iz šume i pogled na Popadiju, Talijanku i Volušnicu. Prokletije u punom sjaju. Ništa nas nije izneverilo – ni noge, ni pluća, ni srce.

Volušnica – Korak po korak, dah po dah

Umesto da krenemo ka Popadiji, odlučili smo se za Volušnicu. I tu je počelo pravo planinarsko „rukama, nogama, štapom“ iskustvo. Uspon, samo uspon. Korak po korak, dah po dah – ko se ikad penjao zna taj ritam. I taman kad su mišići počeli da se bune, nebo se razvedrilo, a planina nam je velikodušno otvorila pogled.

Na vrhu – slavlje! Pauza, fotografije, šale koje su se kotrljale, osmesi koji su širili i, naravno, još fotografija (jer niko nije hteo da poveruje da smo gore bez dokaza).

Dva puta – Kad odluke budu sigurnije od staze

Jedna grupa se vratila istim putem u dolinu, a druga nastavila ka Talijanki i Popadiji. Ja sam povela prvu grupu u spust, dok je Bojan poveo družinu ka ostalim vrhovima. I jedni i drugi pokazali su ono najbolje – snagu, upornost, ali i brigu jednih za druge.

Na putu se, naravno, desilo i poneko sitno spoticanje: nekome povuče mišić, nekome zakuca srce, nekome koleno zaigra. Ali tu su bili vodič i planinari sportisti – svojim znanjem, iskustvom i dobrom energijom držali su sve na okupu. Solidarnost i podrška bili su oslonac svakom našem koraku. Jer koraci ka vrhu moraju biti više od fizičkog napora – oni su poverenje, empatija i zajedništvo. Samo takvi koraci vode do cilja.

Planina se ne osvaja – ona nas pušta

Planine se ne osvajaju. One nas puste da kročimo po njihovim stazama, da udahnemo njihov vazduh i da na trenutak poverujemo kako smo deo njihove tišine. Ako imamo sreće, vratićemo im se ponovo.

Planina nije samo prostor. Planina je osećaj. Ona ostaje u srcu, u nogama, u dahu i u svakoj uspomeni koju ponesemo.

Ovo nije zbogom, ovo je samo: „Do skorog viđenja, Prokletije.“